Padobranka Anka! (Alenka se piše :-)
Neki budu rekli „tiha voda brege gloda“ (najtiša u klubu, tek ro?eni mambi?i se ne ra?unaju), dok ?e neki re?i „mladost ludost“ (tek mi dvadeset i neka…). Dugo razmišljala o tome, planirala, skupljala i hrabrost, ali nikako da se poklopi sve, da do?e onaj savršeni trenutak.
I kopam prije tjedan, dva po netu, najdražim stranicama (vjerojatno im najnaj kupac) i ponuda: skok s padobranom u Varaždinu! Nisam razmišljala ni sekundu i blaženi American je v trenu bil opeglani! Kome god spomenula, rekla kaj budem napravila, nitko nije vjerovao. Samo mi frendica rekla da bi bilo pametno uplatiti životno osiguranje. I vjerovali, ili ne, poslušala sam je! Al, ne daj bože ako se kaj desi, ne priznati kak sam pala jer od para nikaj. Re?i da sam pala s kruške. Aha, malo visoka neka kruška. Samo 2500m! 🙂
Nisam o?ekivala da bude taj dan došao tako brzo. Dan D – nedjelja. Vrijeme – pet sati poslijepodne. Pogledala sam nekoliko skokova na youtubu. Ono, nikaj posebno. Ljudi živi zdravi, v jednom komadu, nasmijani. Opet na zemlji. ?ak je i jedna tetka od nekih 50-ak godina skakala. Ma?ji kašalj!
I došao i taj dan. Po?eo ko i svaka druga nedjelja. Uop?e nisam bila uzbu?ena, vjerojatno ni svjesna kaj ?u napraviti, kaj me ?eka. Prošao i ru?ak (sre?om da je bil oko jedan). Bude vam jasno zakaj. I pokret u pola pet. Mjesto radnje: varaždinski aerodrom. Predala kupon, potpisala brdo papira da sam koliko toliko zdrava, da ih ne?u tužiti ako se ne otvori padobran, da si nisam nikaj kratko popila za hrabrost…. Instruktor me pokušavao nagovoriti za doplatu skoka s 4000m. To ti je samo par metara više! Da, baš! Za prvi put, ipak „samo“ 2500m. Skakalo nas po ?etvero u jednom terminu, dvoje po avionu. Prvo nas obukli ko prave, stvarne padobrance. Plavo odijelo (jedva našli tak malo), plave kape (izgledali ko ?unjoglavci) i sve ono remenje (jedva me i s tim stegnuli). Pokazali nam položaj banane koji moramo zauzeti prilikom skoka. Ja se osje?ala ok, smireno, još me nije opral onaj osje?aj, onaj adrenalin. Vozila se jesam putni?kim avionom, tak da sam znala otprilike kaj me ?eka u maloj cessni. I prvi par (cura i de?ko) krenuli prema avionu. Bbbbbrrrrrrrrr….. Poletio je…. I letio i letio, a mi još ?ekale! Nakon nekih pol sata, evo padobranaca. Ko da ih kolje netko, cika, vriska. Pretjeruju, definitivno! I tupppp, eto ih na zemlji!
I napokon, nas dvije. Dobila svaka svojeg instruktora. Nisam spomenula da sam skakala u tandemu. Za prvi put! 🙂 I opet ja smirena. I bbbbbrrrrrr, krenuli i mi! V tom trenutku me bilo strah da se avion ne sruši prije negoli mi sko?imo jer je izvana još bio kak tak, al iznutra.. ljepljive trake na svim spojevima, a ni zvuk motora nije baš bil najnormalniji. Panoramski let bil zakon. ?ak smo letjeli i iznad mojih (mama bi se križala da je znala). Nakon nekih desetak minuta, frajer veli da smo skoro na visini. Al opet ja mirna… i onda je kucnuo taj ?as! Sada ?u ti staviti nao?ale, otvoriti vrata, a ti izbaci noge van… posljednje rije?i koje sam svjesno ?ula. Otvorio je vrata aviona, a ja mislila da mi je zadnje. Varaždin je dole izgledal ko mrva, a jezero u Šemovcu ko malo ve?a bara. Nekak sam noge izbacila van i onda je on mene izbacil van. Sre?om da su na snimci pustili podlogu jer sad sam se ja onda derala ko da me kolju.
E, ljudi, osje?aj je, ne mogu ga opisati. Nekaj sli?no sam doživjela na jednom jedrenju pod punim jedrima, a bura je puhala ko uragan, al ovo je ipak bilo intenzivnije. Naše mase od oko 150kg, sila gravitacije i pad s 2500. Padali smo desetak sekundi, i ako je instruktoru za vjerovati, dostigli brzinu od oko 100km/h. Zahvalila sam sama sebi kaj sam jela zadnje u jedan. Tada je otvorio padobran, usporili smo, izravnali se i poletjeli ko pti?ice. ?ak mi je i dao da upravljam padobranom. Samo kaj sam prejako potegnula udesno pa smo se zavrtjeli ko na vrtuljku. I tako još desetak minuta. Prilikom prizemljivanja, naredba je bila, noge gore, al u onim trenucima nisam baš bila sva svoja pa je prizemljenje bilo malo nezgrapno. Za instruktora, pala sam na njega. Nije se ?ovjek bunio. 🙂
Za hrabrost – ludost sam dobila diplomu i puno puno punoooooo adrenalina! Koji me vjerovali ili ne, držao još do slijede?eg dana.
Rezime: jedno nezaboravno iskustvo koje mi se jako jako dopalo!
Zna?i, vidimo se opet u zraku! 🙂
Alenka
Neki budu rekli „tiha voda brege gloda“ (najtiša u klubu, tek ro?eni mambi?i se ne ra?unaju), dok ?e neki re?i „mladost ludost“ (tek mi dvadeset i neka…). Dugo razmišljala o tome, planirala, skupljala i hrabrost, ali nikako da se poklopi sve, da do?e onaj savršeni trenutak.
I kopam prije tjedan, dva po netu, najdražim stranicama (vjerojatno im najnaj kupac) i ponuda: skok s padobranom u Varaždinu! Nisam razmišljala ni sekundu i blaženi American je v trenu bil opeglani! Kome god spomenula, rekla kaj budem napravila, nitko nije vjerovao. Samo mi frendica rekla da bi bilo pametno uplatiti životno osiguranje. I vjerovali, ili ne, poslušala sam je! Al, ne daj bože ako se kaj desi, ne priznati kak sam pala jer od para nikaj. Re?i da sam pala s kruške. Aha, malo visoka neka kruška. Samo 2500m! 🙂
Nisam o?ekivala da bude taj dan došao tako brzo. Dan D – nedjelja. Vrijeme – pet sati poslijepodne. Pogledala sam nekoliko skokova na youtubu. Ono, nikaj posebno. Ljudi živi zdravi, v jednom komadu, nasmijani. Opet na zemlji. ?ak je i jedna tetka od nekih 50-ak godina skakala. Ma?ji kašalj!
I došao i taj dan. Po?eo ko i svaka druga nedjelja. Uop?e nisam bila uzbu?ena, vjerojatno ni svjesna kaj ?u napraviti, kaj me ?eka. Prošao i ru?ak (sre?om da je bil oko jedan). Bude vam jasno zakaj. I pokret u pola pet. Mjesto radnje: varaždinski aerodrom. Predala kupon, potpisala brdo papira da sam koliko toliko zdrava, da ih ne?u tužiti ako se ne otvori padobran, da si nisam nikaj kratko popila za hrabrost…. Instruktor me pokušavao nagovoriti za doplatu skoka s 4000m. To ti je samo par metara više! Da, baš! Za prvi put, ipak „samo“ 2500m. Skakalo nas po ?etvero u jednom terminu, dvoje po avionu. Prvo nas obukli ko prave, stvarne padobrance. Plavo odijelo (jedva našli tak malo), plave kape (izgledali ko ?unjoglavci) i sve ono remenje (jedva me i s tim stegnuli). Pokazali nam položaj banane koji moramo zauzeti prilikom skoka. Ja se osje?ala ok, smireno, još me nije opral onaj osje?aj, onaj adrenalin. Vozila se jesam putni?kim avionom, tak da sam znala otprilike kaj me ?eka u maloj cessni. I prvi par (cura i de?ko) krenuli prema avionu. Bbbbbrrrrrrrrr….. Poletio je…. I letio i letio, a mi još ?ekale! Nakon nekih pol sata, evo padobranaca. Ko da ih kolje netko, cika, vriska. Pretjeruju, definitivno! I tupppp, eto ih na zemlji!
I napokon, nas dvije. Dobila svaka svojeg instruktora. Nisam spomenula da sam skakala u tandemu. Za prvi put! 🙂 I opet ja smirena. I bbbbbrrrrrr, krenuli i mi! V tom trenutku me bilo strah da se avion ne sruši prije negoli mi sko?imo jer je izvana još bio kak tak, al iznutra.. ljepljive trake na svim spojevima, a ni zvuk motora nije baš bil najnormalniji. Panoramski let bil zakon. ?ak smo letjeli i iznad mojih (mama bi se križala da je znala). Nakon nekih desetak minuta, frajer veli da smo skoro na visini. Al opet ja mirna… i onda je kucnuo taj ?as! Sada ?u ti staviti nao?ale, otvoriti vrata, a ti izbaci noge van… posljednje rije?i koje sam svjesno ?ula. Otvorio je vrata aviona, a ja mislila da mi je zadnje. Varaždin je dole izgledal ko mrva, a jezero u Šemovcu ko malo ve?a bara. Nekak sam noge izbacila van i onda je on mene izbacil van. Sre?om da su na snimci pustili podlogu jer sad sam se ja onda derala ko da me kolju.
E, ljudi, osje?aj je, ne mogu ga opisati. Nekaj sli?no sam doživjela na jednom jedrenju pod punim jedrima, a bura je puhala ko uragan, al ovo je ipak bilo intenzivnije. Naše mase od oko 150kg, sila gravitacije i pad s 2500. Padali smo desetak sekundi, i ako je instruktoru za vjerovati, dostigli brzinu od oko 100km/h. Zahvalila sam sama sebi kaj sam jela zadnje u jedan. Tada je otvorio padobran, usporili smo, izravnali se i poletjeli ko pti?ice. ?ak mi je i dao da upravljam padobranom. Samo kaj sam prejako potegnula udesno pa smo se zavrtjeli ko na vrtuljku. I tako još desetak minuta. Prilikom prizemljivanja, naredba je bila, noge gore, al u onim trenucima nisam baš bila sva svoja pa je prizemljenje bilo malo nezgrapno. Za instruktora, pala sam na njega. Nije se ?ovjek bunio. 🙂
Za hrabrost – ludost sam dobila diplomu i puno puno punoooooo adrenalina! Koji me vjerovali ili ne, držao još do slijede?eg dana.
Rezime: jedno nezaboravno iskustvo koje mi se jako jako dopalo!
Zna?i, vidimo se opet u zraku! 🙂
Alenka
[mudslide:picasa,0,hpk.chrne.mambe,5797023061426301713]
